Након Другог Светског Рата и формирања Међународне рагби 13 федерације 1948. годину у Марсељу, Француска рагби 13 федерација била је у великој експанзији. Слично је било и са спортом у Југославији. Игром случаја поклопиле су се две жеље. Да се развија рагби 13, и да се младима широм земље пружи могућност да изаберу спорт који им највише одговара.
О великом значају спорта говорио је и Јосип Броз Тито који каже:“Ја мислим да у спорту и мале земље могу да буду велике. Што се тиче наше земље ми ћемо моћи то да постигнемо ако се наша омладина што масовније буде укључила у спорт, опредељујући се за оно што јој највише одговара, према чему има највише симпатија.“
Француска рагби 13 федерација је послала писмо о намерама да њихове две селекције посете Југославију и одиграју неколико утакмица како би представили овај потпуно непознат спорт нашој омладини.
Дуго се сматрало да је на допис Француске рагби 13 федерације, који је дошао у Савез Спортова Југославије, одговорио “тадашњи секретар Драган Маршићевић”. Дуги низ година Драган Маршићевић је сматран као једини заслужан за нови почетак рагбија у Југославији. Овај податак налази се и у књизи Рагби Савеза Југославије “Прошло је 30 година” али није потпуно истинит. Тачно је да је на допис одговорио Генерални секретар Савеза Спортова Југославије, али то није био Маршићевић већ Милан Ерцеган.
Милан Ерцеган (18.04.1916. – 11.01.2011.) је дуги низ година био истакнути спортски радник. Обављао је већи број руководећих функција у спорту. Преко две деценије је био Генерални секретар Југословенског савеза организација за физичку културу (раније Савез Спортова Србије). Дубок траг оставио је као председник Рвачког Савеза Југославије и дугогодишњи председник Светске Рвачке Федерације (FILA), на чијем челу је био преко 30 година. Оснивачка Скупштина Рагби Савеза Југославије у јулу месецу 1954. године, изабрала је Ерцегана на место потпредседника Рагби Савеза Југославије. Велике заслуге Ерцеган је имао приликом подршке кандидатуре Сплита за домаћина Медитеранских игара 1979. године. Уз његову помоћ и подршку, рагби се нашао у званичном програму тих игара, и то на предлог Југославије, као организатора. Умро је у Београду у 95-ој години живота.
Одмах по успостављању сарадње и позитивног одговора нашег Савеза Спортова кренуло се у организацију гостовања две Француске селекције у Југославији. Пре свега захваљујући развијеном спортском апарату и ресурсима, двојац Ерцеган, Маршићевић, је уз велику помоћ Владимира Марковића, организовао 26.09.1953. године на стадиону ЈНА у Београду, сусрет између младе селекције Француске и Студентске репрезентације Марсеља.
Београдска штампа са великим интересовањем пропратила је тај догађај, што потврђује велики број чланака објављених тих дана. Утакмица је одиграна 26.09.1953. године у 16.00 сати на стадиону ЈНА између младе Француске репрезентације и Универзитетског тима из Марсеља пред око 8.000 гледалаца. Победа је припала младој репрезентацији са 44:41 (23:13).
Одмах након утакмице, већ 01. новембра 1953. године, на иницијативу Драгана Маршићевића, Владимира Марковића, Звонка Бедениковића и Берислава Станојловића, одржана је оснивачка скупштина Рагби клуба Партизан. Истовремено, у новембру 1953. године, оформљен је иницијативни одбор у саставу Стеван Кривокапић, Небојша Ћорковић и Радивоје Николајевић за оснивање рагби клуба при Академском спортском клубу у Панчеву (АСК). .
Пред крај године, 18.12.1953 године у Београду је одржана оснивачка скупштина Рагби 
одбора Београда. На овој скупштини учешће су узели представници друштава који су почели да стварају рагби клубове: Партизан, Црвена звезда, Душановац, ДИФ, Југославија, СТШ (средње течничке школе) Никола Тесла (касније рагби клуб Раднички) из Београда, и АСК из Панчева.
У том периоду одиграно је неколико пропагандних утакмица. Прва, која се води као незванична, је одиграна у Панчеву, 15.04.1954. године. Противници су били АСК Панчево, и Београдски Раднички. Била је то прва рагби утакмица домаћих клубова у рагби 13 спорту. Утакмица је одиграна на терену код Стакларе, а Раднички је победио са 35:15. Забележено је да је утакмицу судио Мића Живановић, наставник фискултуре у средње техничкој школи “Никола Тесла”. Ова тренинг утакмица послужила је као генерална проба играчима Радничког пред окршаје са Партизаном који су их очекивали крајем месеца.
Рагби 13 се играо у том периоду све до 1964. године, када је Скупштина Рагби Савеза Југославије на својој 5. седници донела одлуку о искључивом игрању рагбија 15 убудуће. Скупштина је одржана 05.04.1964. године у Београду. Овом одлуком практично је окончано десетогодишње играње рагбија 13 у Југославији, и већина клубова је престала да постоји.
До дана данашњег остаје нејасно зашто је донета таква одлука, рагби 15 у то време скоро да није постојао на простору републике Србије, већ се играо превасходно на територијама република Хрватске и Босне и Херцеговине, где се развијао у негде приближно исто време када и рагби 13 у Србији. Иако су Првенства у Хрватској и Босни и Херцеговини играна у рагбију 15, а у Србији у рагбију 13, Првенство Југославије се све до 1964. играло у рагбију 13. Након доношења горе поменуте одлуке, Рагби Савез Југославије је био једини спортски савез који је имао седиште у Загребу, у бившој СФРЈ, а не у Београду као и сви остали спортски савези.
Нови почетак уследио је 2001. године од када се рагби 13 поново вратио у породицу Српског спорта.